st-sava-serbian-orthodox-cathedral-pogled-na-ulaz.jpg

Историја наше парохије

Оснивање конгрегације

Пре почетка 20. века у граду Милвокију било је мало српских досељеника, али је до 1912. године овде било око две и по хиљаде српских душа. Велики број Срба настанио се у градовима око Милвокија, па је тај број био много већи. Прве установе које су основали српски досељеници биле су братске добротворне ложе. Четири такве ложе постојале су пре оснивања црквене конгрегације. Осетила се велика потреба за црквом. Иницијативу да се овде оснује црквени сабор покренули су: Раде Остојић, Алекса Клишанац, Миле Раушевић, Никола Кордић, Обрен Ждрале и Марко Новаковић. Они су позвали да се 8. фебруара 1912. одржи сабор Срба у радњи Радета Остојића, где је дошло до оснивања Српске православне цркве. Седам дана касније поднели су петицију градским и окружним властима за дозволу оснивања цркве.

Поред оних који су потписали ову петицију, у почетном оснивању џемата учествовали су: Никола Латиновић, Исо Агбаба, Триво Бјелајац, Миле Дробац, Васо Миљуш, Лука Стојсављевић, Милан Јовановић, Дахчар Зорић, Петар Зорић, Раде и Миле Маричић, Никола Цигановић, Симо Буквић и Дане Медич.

Исте године купљена је и преуређена у богомољу кућа у С. 3. 724. Кућа је уписана на име Радета Остојића који је био привремени председник. Кућа је купљена за 3.500,00 долара. Уплаћено је 500,00 долара, а остатак је исплаћиван месечно на основу уговора о земљишту. Прва Литургија служена је на Божић, 7. јануара 1913. године.

Први извршни одбор

21. марта наредне године одржана је прва изборна скупштина и изабран је први извршни одбор црквене скупштине. За првог председника изабран је Васо Драгојловић, за потпредседника Симо Ожеговић, за секретара Михаило Јаворина, за благајника Триво Бјелајац, за председника ревизијске комисије Јово Гороња, а за чланове ревизијске комисије Урош Шијан и Алекса Клишанац. Први изабрани црквени одбор сачињавали су угледни и угледни људи. Успели су да скупштину поставе на чврсте темеље.

Vintage Photo Gallery

1912 - 1942

1942 - 1956

1956 - 1958

1958 - 2022

Феб-Мај 2022

Временска линија

Рани парохијски свештеници

При храму Светог Саве у првом периоду било је 12 пароха: Душан Богић 1912, Илија Капиђич 1912, архимандрит Хаџи Јоаникије Марковић-Дечанац 1913, 1915, Милан Југовић 1914, Павле Вељков 1916, Павле Вељков 1916, Ја 19 Куљевић 1917, Ја 17 Проф. Милан Мрвичин 1919, и 1924-и поново 1931, и 1936, прота Филип Средановић 1925 и 1926, свештеник Марко Комненић 1927-1931, у разним временима за време о. Комненичево одсуство о. Матија Стијачић је служио, прота Ђорђе Петровић од 1936. до 1942. године.

Новембра 1942. године за пароха је изабран прота Милан Бркић. Његовим доласком у Цркву Светог Саве у Милвокију почела је нова ера, испуњена ентузијазмом и узбуђењем. Нови пастор је нашао добре људе и добре Србе у Милвокију. Овај млади, енергични визионар окружио се људима добре воље, онима који су били конструктивни и добронамерни, и са њима је без страха и стрепње марширао да створи оно чему се годинама тежило.

И ранији парохијски свештеници су улагали велике напоре да сачувају и унапреде духовни живот сабраће. Архимандрит Хаџи Јоаникије Марковић-Дечанац био је искусан и већ у дубокој старости. У овој младој парохији радио је 1915. године на набавци ствари неопходних за црквени живот. Он је установио књиге рекорда, које и данас постоје и имају немерљиву историјску вредност.

Није било лако сачувати и одржати новоосновану скупштину из које се још 1912. године деведесет седам људи из Милвокија вратило у стару земљу да учествују у Балканским ратовима, а 1915. вратило се двеста шездесет и четири добровољца. да учествује у Првом светском рату на фронту код Солуна. Јоаникије Кукуљевић и Марко Комненич уложили су велике напоре да одрже веру и оданост цркви.

Прото Милан Мрвичин је заслужан за оснивање школе и старање о духовном и културном образовању деце и одраслих. Прота Ђорђе Петровић-Кордунас такође је заслужан за бригу о српској омладини, посебно о хору.

Постављање чврстих темеља за будућност

Прота Милан Бркић, који је 11. октобра 1942. године изабран за пароха, поставио је чврсте темеље из којих ће се дићи све што имамо данас. Продато је земљиште у 27. улици које је купљено 1938. године, јер је према мишљењу о. Милана није могла да задовољи потребе џемата.

Купљено је 14 хектара у 51. улици и Вест Оклахома Авенуе. Године 1946. донета је одлука да се изгради Меморијална дворана америчких Срба. Сала је изграђена са свим унутрашњим намештајем и завршена је и отворена 1. јула 1950. Сала је посвећена Србима из Милвокија, члановима црквене конгрегације који су својим животом бранили своју отаџбину, Америку. Салу је освештао покојни владика Николај Велимировић, а кум је био Роберт Боб Суснар.

У то време многи нови имигранти су почели да пристижу у Милвоки из кампова за расељена лица у Немачкој. Ова нова имиграција по својој природи донела је нову потенцијалну моћ духовној заједници у Милвокију да побољша њен напредак. У првој години рада Српска хала је била невероватно успешна. За управника сале изабран је Мајк Потер и када је постало очигледно да ће хипотека на салу бити отплаћена за две до три године, 1951. године сазвана је посебна скупштина црквене конгрегације на којој је одлучено да се почну припреме за подизање нове цркве. Одлучено је да сваки парохијанин уложи 100,00 долара у грађевински фонд.

Дана 25. августа 1955. године одлучено је да се почне са изградњом новог Саборног храма Светог Саве у српско-византијском стилу.

Следећег дана, 26. августа 1956. године, обележен је први дан Србије и тада је узета прва лопата земље. Земљиште је освештао Епископ америчко-канадске епархије Дионисије.

Изградња цркве, недељне школе и парохијског дома

Октобра 1956. године почели су радови на изградњи цркве, школе и парохијског дома. Школа је завршена до краја године и освећена је 3. марта 1957. Кум за освећење био је црквени службеник и веома активан радник Јово Девић. Радови су текли веома добро до краја године када је период духовног живота у старој цркви приведен крају.

На скупу 4. фебруара 1958. председник сабраће Ђорђе Стојсављевић саопштио је да је завршена изградња нове цркве, школе и парохијског дома. На овом састанку је грађевински одбор распуштен јер је завршио свој рад, а на седници одржаној 3. марта одржана је комисија за посветну књижицу и за њено председништво је изабран Петар Павлович. Радници су били у помами да заврше припреме за освећење које је требало да се одржи у комбинацији са прославом 3. Српских дана 30. и 31. августа. За кума освећења изабран је угледни црквењак Милан Пријић.

Садржај за 1958-2022 период ће бити постављен ускоро...

Пододбор за веб сајт Црквеног одбора тренутно прикупља садржај за овај временски период.  Молимо останите са нама за даља ажурирања.  Хвала.

Отплата шест зајмова

Услед разних околности, црква је била заробљена у огромним дуговима према Три Цити Натионал Банк. У фебруару 2022. укупан износ за шест зајмова у питању је био 621.679 долара, што је скоро 20% укупног годишњег буџета цркве. Убрзо након тога, новоизабрани црквени одбор формирао је пододбор са једним јединим циљем, а то је да организује што пре отплату овог дуга, како се проблем не би пренео на нашу децу и будућност генерације.

У наредним месецима, наша парохија је постигла монументални циљ да постане црква без дугова раније ове године. Историјска акција прикупљања средстава која је почела у фебруару 2022. године завршена је фантастичном прославом достигнућа 30. априла када је око 600 људи присуствовало гала забави.

Кампања прикупљања средстава је била истакнута слоганом 620 к 1.000 долара = Црква без дуга , што указује на једноставну математику потребну за отплату укупног пропорционалног/приближног износа од 620.000 долара повезаних са шест црквених зајмова. Коначни прикупљени износ од 668.926 долара дошао је као прави Божји благослов јер не само да смо испунили свој циљ, већ смо га и премашили. Вишак средстава прикупљен од ове акције прикупљања средстава биће искоришћен за најхитније пројекте поправке/одржавања цркве и оперативне трошкове.

То је било могуће само захваљујући великодушности наших парохијана и других људи добре воље, што је још један подсетник да је само небо граница када смо уједињени.